Na oštriku gluvi barut umesto krampa: Jedan od najznačajnijih srpskih srednjovekovnih gradova, još neistražen

Zbog okomitih litica, tvrđava Oštrik je najnepristupačniji od pet srednjovekovnih gradova u opštini Priboj.

Jedini prilaz je sa istočne strane, sa prevoja između novovaroških sela Rutoši i Čelice, ali na toj stazi, gde su u kamenu na usponu uklesani stepenici, nikako da se sretnu predstavnici opština Priboj i Nova Varoš, koje dele Oštrik, i dogovore o prvom krampu arheologa i novoj istorijskoj i turističkoj atrakciji?!

Dok se Oštrik ne istraži, ostaje pitanje da li se baš ovde, na pašnjacima iznad sela ili koju desetinu kilometara dalje, u Miloševom dolu, na Jadovniku, čobanin Miloš Vojinović, po nagovoru majke i braće Vukašina i Petrašina, prerušio u „mlađano Bugarče“ i nezvan „u svatove pođe nazorice“ da se nađe u nevolji ujaku i srpskom caru, kako to kaže epska pesma „Ženidba Dušanova“, nezaobilazna u svim antologijama pretkosovskog ciklusa.

Zavičajni muzej iz Priboja iskopavao je u svom ataru praistorijska naselja, otkrivao okna rudnika bakra Jarmovac, obnavljao manastir Mažići i uz javne radove vraća stari izgled tvrđave Jagat iznad grada. Međutim, ni pored više apela, nije uspeo da privoli komšije, da zajedničkim sredstvima i uz pomoć države – osvoje Oštrik. A tvrđava i okolina u međurečju Lima i Uvca kriju tragove nekoliko civilizacija, dok je u podnožju, kažu legende i toponimi, stolovala znamenita srpska loza Vojinovići iz 14. veka, bliski srodnici Nemanjića.

 Nadgrobne ploče Vojinovića

Na visu Oštrik, visokom 1.283 metra, koji dominira Limskom dolinom i kotlinom prema Uvcu, na oko dva hektara lako su uočljivi ostaci kula i odbrambenih zidova tvrđave, podignuti na zaravni zatrpanog okna nekadašnjeg vulkana – kaže arheolog Savo Derikonjić, direktor Muzeja u Priboju. Ovde se, u slučaju opasnosti, za sat hoda sklanjala vlastela sa vojskom, zalihama hrane i žita i sa stokom.

Tvrđava Oštrik je imala i kameni bazen za vodu, a mogla je da prima signale i poruke sa Jagata iznad Priboja i Kovina prema Prijepolju, dva najbliža od devet utvrđenih gradova, sa kojih se motrilo na Limsku dolinu.

Dvori Vojinovića u Rutošima pružali su sigurnost i bezbednost, nedaleko od važnog karavanskog puta za Dubrovnik, Sarajevo, Ras i Pomoravlje – kazuje Derikonjić. Imali su dobre prirodne uslove za odbranu, ali i ekonomski opstanak jer su u pitomoj župi, nedaleko od rudnika bakra Jarmovac i Banje. Vodu su dobijali sa izvora Zvečan.

Savo Derikonjić

U livadama i okućnicama zaseoka Kula u selu Rutoši ocrtavaju se ostaci bedema i podgrađa, a niže i carskog puta kojim su jezdile vojske i vlastela. Na zaravni Tepavac, odakle se kretalo na Oštrik, meštani ovdašnjih zaseoka u baštama i njivama izoravaju i dan-danas kamene ostatke zidina, kreča, sige… To je, kažu, pouzdan trag ruševina i pitaju se da li od velikog kolača za kulturu njima mogu da pripadnu mrvice, kako bi se otkopalo nasleđe.

MANASTIR BANjA – MAUZOLEJ

Istorijski podaci kažu da su Vojinovići gospodarili Humom i župom Dabar, a da im je manastir Svetog Nikole u Banji kod Priboja, bio porodični mauzolej. Oni su ktitorske obaveze i brigu o manastiru preuzeli 1349. godine, nekoliko decenija posle prve obnove. Zapisi na nadgrobnim pločama, sačuvanim u patosu svetinje, svedoče da tu počivaju čelnik Radan, veliki čelnik Dimitrije, veliki knez Vojislav, pa majka Nikole Altomanovića, poslednjeg izdanka loze Vojinovića, čije su zemlje bile od Konavla do Rudnika.

Pribojski Portal / Novosti / D. Gagričić